Saosećanje

Uveče, kada zalazi sunce,

izađi napolje i sedi,

dok te miluje lagani povetarac

koji njiše grane i lišće.

Ne pokušavaj da učiniš nešto posebno.

Jednostavno, dopusti sebi da budeš prisutan,

veoma otvoren duboko iznutra,

ne vezujući se ni za šta na svetu.

Ne vraćaj ništa iz prošlosti, iz sećanja.

Ne pravi planove šta će se desiti u budućnosti.

Ne vezuj se ni za šta u sadašnjosti.

Ničemu što opažaš ne pridaj preveliki značaj.

Samo dopusti doživljaju da se razvija, sasvim slobodno,

tako da tvoje prazno, otvoreno srce

prožme nežnost istinskog saosećanja.

Coknji Rinpoče, Bezbrižna dostojanstvenost

Sadašnjost II

Stojeći po strani, devata se obratila Blaženom sledećim rečima:

„Žive u divljini,

borave u miru, i bez poroka,

jedu samo jednom dnevno:

zašto su njihova lica tako blistava i smirena?“

Buda:

„Ne žale za prošlošću,

ne čeznu za budućnošću,

žive u sadašnjosti.

Zato su njihova lica tako blistava i smirena.

Žudeći za budućnošću,

žaleći za prošlošću,

neznalice venu

poput pokošene zelene trske“.

Buda, SN 1.10 Aranna sutta

Sadašnjost

Ono što nam skreće pažnju i uznemirava um može biti u vezi sa prošlošću, sadašnjošću ili budućnošću. Zapravo, uglavnom nas zaokupljaju prošlost i budućnost, i stvaraju nam najviše patnje.

Prošlost može biti jučerašnji dan, prethodni mesec, prošla godina ili neko davno prošlo vreme. Najčešće smo preokupirani onom prošlošću koju nismo dobro proživeli, u kojoj smo bili neuspešni, u kojoj su nam se dešavale loše stvari, i u kojoj smo pravili greške. Vraćamo se ovoj bolnoj prošlosti, i iznova patimo, bez razloga. Uzmimo kao primer neku našu grešku. Bez obzira da li smo je napravili juče, prošlog meseca ili prethodne godine, ona je već načinjena i više je ništa ne može opozvati ili sprečiti. Sa njom je završeno. Ukoliko vraćamo misli na ovu grešku, stalno o njoj razmišljamo i patimo zbog nje, time samo stvaramo nepotrebnu patnju. Greška, ili situacija u kojoj smo se nalazili, prošla je i više ne postoji. Ukoliko bismo stalnim razmišljanjem o njoj, iznova i iznova, mogli da izbrišemo grešku, sprečimo njen nastanak, ili učinimo da se događaj nikada nije odigrao, tada bi bilo neke koristi od vraćanja kazaljki unazad. Ali, to nije tako. Ne možemo izmeniti prošlost. Ostavimo je onda na miru! Svojim mislima stvaramo nepotrebnu patnju u vezi događaja koji više ne postoje.

Još brojnije od misli o prošlosti, i sa mnogo više prateće patnje, jesu misli o budućnosti. Možemo se nalaziti u okolnostima gde nam je pri ruci sve što nam treba, i gde nema ničega što bi nam moglo izazvati patnju. Međutim, u ovoj, naizgled srećnoj situaciji, možemo početi da se brinemo o svim mogućim budućim problemima. "Da li ću uvek uživati u ovakvoj udobnosti, da li ću naići na teškoće u svom poslu, da li ću biti u stanju da ga zadržim?", i tako dalje. Usled toga, mi ne uživamo u miru sadašnjeg trenutka, već ga menjamo za patnju u vezi situacije koja ne postoji. Najveći deo naše patnje potiče od našeg razmišljanja o budućnosti. Naše nestvarne misli zaista su čudnovata pojava! Budućnost, za sada, uopšte ne postoji, ali mi se okrećemo ka njoj, kako bismo patili. Pored toga, iako nam budućnost nudi dve mogućnosti - povoljnu i nepovoljnu - mi skoro uvek biramo ovu drugu. Posmatranje sa pozitivne strane je kada mislimo na ovaj način: "Što se tiče mog posla, kuće, rada, i tome slično, verujem da će se stvari odvijati onako kako treba, verujem da će sve biti u redu". Ali, retko razmišljamo na taj način. Umesto toga, razmišljamo na sledeći način: "Neću uspeti. To se neće ostvariti. Ne verujem da će to biti moguće". Dakle, najveći deo naše patnje uzrokovan je našim razmišljanjem o budućnosti.

Ukoliko pogledamo sadašnji trenutak, ne osvrćući se na prošlost ili budućnost, uopšteno govoreći mi ne doživljavamo nikavu patnju.

Dok meditiramo, nikada ne bismo smeli da damo punu slobodu mislima o prošlosti ili budućnosti. Zapravo, meditacija nam neće biti teška, ukoliko smo dobro razumeli metod. Ne sledimo misli koje se bave prošlošću ili budućnošću. Opuštamo um, i ostavljamo ga upravo onakvim kakav jeste u sadašnjem trenutku. Tada je sve veoma lako! Kada opustimo um u sadašnjosti, tada nema patnje. Meditacija bi uvek trebalo da bude takva - ne sledimo misli o prošlosti ili budućnosti - i ostavljamo um u sadašnjem trenutku, opušten i bez vezanosti.

Bokar Rinpoče, Saveti za početnike u meditaciji

Posmatraj onoga ko posmatra

Posmatraj ovu fotografiju,

a zatim posmatraj svoj um.

Posmatraj onoga ko posmatra.

Ako ga uočiš, niko ti neće biti ravan.

Duđom Rinpoče

Pogledati u sebe

Nismo u pravu ako mislimo da je teško spoznati apsolutnu istinu. Meditacija na prirodu uma zapravo je veoma jednostavna, jer ne moramo nigde da odemo da bismo pronašli ovu prirodu. Ne moramo da uradimo ništa kako bismo je stvorili; ne moramo da uložimo nikakav napor da bismo je našli. Sasvim je dovoljno da sednemo, da dopustimo našem umu da se opusti u samom sebi, i da direktno pogledamo u ono što misli da je teško pronaći prirodu uma. U tom trenu, otkrićemo je neposredno, jer nam je veoma blizu i uvek dostupna.

Besmisleno je brinuti se da nećemo uspeti da otkrijemo prirodu uma, jer je ona već prisutna u nama. Dovoljno je da pogledamo u sebe. Kada naš um usmeri svoj pogled ka samom sebi, on pronalazi sebe i shvata da tragalac i ono za čime se traga nisu dve različite stvari.

Gendun Rinpoče, Suštinski saveti majstora mahamudre 

 

Prirodni, veliki mir

  

Odmorite u prirodnom, velikom miru, ovaj iscrpljeni um,

bespomoćno tučen karmom i neurotičnim mislima,

koje tutnje poput neprestane bure talasa

u beskrajnom okeanu samsare.

Odmorite se u prirodnom, velikom miru.

Njošul Kenpo Rinpoče

Ostavite sebe na miru

Zamislite sebe pred ogledalom. Vaše lice se automatski pojavljuje. Nije potreban nikakav napor; ogledalo obavlja sav posao. Ne možete se ogledati na pravilan ili pogrešan način. Zen budistička praksa „samo sedenja“ upravo je takva. Kada sedimo, naš um automatski počinje da nam se otkriva. Naša praksa je da posmatramo i doživljavamo ono što se pojavljuje iz trenutka u trenutak. Naravno, baš kao kada se ogledamo u pravom ogledalu, stvari ne ostaju jednostavne za dugo.

Primećujemo kako naša lica ili tela izgledaju u ogledalu, i odmah doživljavamo emocionalnu reakciju i formiramo sud o onome što vidimo. Rajner Marija Rilke je napisao da je Pol Sezan bio u stanju da naslika autoportret sa krajnjom objektivnošću, posmatrajući sopstveno lice sa ne više reakcije od psa koji svoj odraz ugleda u ogledalu i pomisli: „Evo još jednog psa“. Nama, ostalima, ne pada tako lako da jednostavno posmatramo ko smo. Gledajući u ogledalo, mi smo u iskušenju da ga upotrebimo za šminkanje, ili za rad na onim aspektima naše slike o sebi koji nam se ne dopadaju.

Naši umovi nikad nisu ono što bismo mi želeli da budu. To je jedan od razloga zašto se uopšte odlučujemo da sedimo u meditaciji. Osećamo se nelagodno sa nama samima, onakvima kakvi jesmo. Najveći dualizam sa kojim se suočavamo jeste razmimoilaženje između onoga ko smo i onoga što mislimo da bismo trebali da budemo. Ponekad taj jaz predstavlja pogonsko gorivo za našu težnju da sledimo budistička učenja, ponekad podgreva našu mržnju prema sebi samima, a prečesto pravimo potpunu konfuziju između ove dve predstave o sebi.

Samo sedeti znači sedeti upravo sa onim aspektima nas samih zbog kojih smo započeli budističku praksu, kako bismo ih izbegli ili izmenili, a to su naš nemir, naša anksioznosti, naš strah, bes, naši lutajući umovi. Naša praksa sastoji se u tome da samo posmatramo, da samo osećamo. Mi posmatramo naš um. Um misli. To nije nikakav problem - um radi to što radi. Obično se upetljamo u sadržinu naših misli, ali, kada sedimo, mi samo posmatramo kako razmišljamo. Osnovna aktivnost našeg tela je disanje: bez obzira šta se drugo dešava, mi dišemo. Sedimo i dišemo, i doživljavamo osećaj daha u našim telima. Često je negde, u našim telima, prisutna i tenzija ili čak bol. Sedimo, osećamo i to, i nastavljamo da dišemo. Kakve god misli da nailaze, neka nailaze. Kakva god osećanja da se pojavljuju, neka se pojavljuju. Mi ne sedimo da bismo se borili protiv naših misli, ili da bismo pokušali da zaustavimo razmišljanje.

Dok sedimo, uviđamo koliko smo nespremni da bilo šta u vezi nas samih ostavimo onakvim kakvo jeste. Umesto toga, mi pretvaramo naše živote u jednan beskrajan projekat samousavršavanja. Isuviše često je ono što nazivamo meditacijom ili duhovnošću zapravo inkorporirano u našu opsesiju samokritikom i samousavršavanjem. Upoznao sam veliki broj učenika koji su pokušavali da upotrebe meditaciju kako bi na sebi izvršili duhovnu lobotomiju - kako bi, jednom za svagda, odstranili svoj gnev, svoj strah, ili svoju seksualnost. Moramo da sedimo sa našim otporom prema doživljaju nas samih u svojoj ukupnosti, prema osećaju svih tih naših bolnih i neprijatnih aspekata.

Samo sedeti znači upravo to. To „samo“ beskonačno je suprotno našoj potrebi da sebe popravljamo, transformišemo i poboljšavamo. Paradoks prakse je u tome da se najefikasniji metod transformacije nalazi u tome da sebe ostavimo na miru. Što više dopuštamo stvarima da budu onakve kakve jesu, to se više opuštamo u otvorenoj, pažljivoj svesti, iz trenutka u trenutak. Praksa samo sedenja ostavlja sve upravo onakvim kakvo jeste.

Učitelj zena Beri Magid