Saturday, 7 January 2012

Od gneva do saosećanja


Top of Form
Od gneva do saosećanja

Budizam u životu osuđenika na smrt

Ana Koks

Jednog dana, 1982. godine, u gradiću Rodžers, u oblasti planinskog lanca Ozark u Arkanzasu, SAD, dvadesetosmogodišnji Frenki Parker ubio je svoju bivšu taštu i tasta, pucao na svoju bivšu svastiku, oteo svoju bivšu suprugu Pem Voren, i odvukao je do policijske stanice, gde je, zatim, ranio policajca. Prethodno je čuo telefonski razgovor u kojem je njegova žena rekla kako bi volela da je on mrtav. Razveli su se šest meseci pre toga, a on je još uvek bio očajnički besan što ju je izgubio. Pod uticajem velike doze kokaina i alkohola, odlučio je da kupi pištolj i plati svom prijatelju 300 dolara, kako bi ga ovaj ubio. Lukav u svom suludom naumu, bio je uveren da će Pem biti optužena za njegovo ubistvo, i da će završiti u zatvoru. Kada se taj plan izjalovio, uzeo je pištolj i otišao do kuće njenih roditelja, kako bi ih zaplašio. Sledećeg dana, probudio se u bolničkom krevetu, ošamućen od droge. Bio je uključen televizor, a vesti su javljale o užasnim stvarima koje je on učinio. Tada je prvi put postao svestan šta se sve zbivalo u poslednjih 48 časova.

Takvim sledom događaja verovatno niko nije bio previše iznenađen. Naime, Frenki se razmetao svojom nebrigom za svetost i krhkost života još od svoje rane mladosti. Oženio se i dobio sina već sa 16 godina, a ubrzo zatim se razveo od svoje prve žene. Nakon toga, u Koreji, tokom službe u vojsci, razvio je unosan biznis prodajući drogu i baveći se crnom berzom. Ponovo se oženio, dobio još jednog sina, a zatim se razveo i od druge žene. Sve je ukazivalo da Frenki srlja u propast. Zatim se oženio sa Pem. Kad se ona razvela od njega, podivljao je, a njegovim pretnjama nije bilo kraja. Iako je ceo grad znao za njegovu mahnitost, svi su bili šokirani i besni zbog smrti dvoje dobrih ljudi. Frenki je bio najužasnutiji. Nažalost, ali potpuno očekivano, pristupio je svom osećaju krivice i bola jedinim emocionalnim oruđem za koje je znao – gnevom.

Osuđen na smrt ubrizgavanjem smrtonosne injekcije, Frenki je odveden na mesto koje će predstavljati njegov novi dom narednih četrnaest godina, u ćeliju za osuđenike na smrt, u odeljenje sa najvišim stepenom bezbednosti, u zatvoru Taker, u Arkanzasu. Dok je podnosio žalbu za žalbom, Frenki je opozivao punomoćja jedom advokatu za drugim, vikao na stražare, i uspeo da postane najgori zatvorenik. Često je, za kaznu, zatvaran u samicu, jer je prve četiri godine proveo u neprestanom ciklusu napada na sve i svakoga, što je zatim izazivalo odmazde, koje su samo podgrevale i davale za pravo njegovom osećanju ogorčenosti. Frenki je boravio u području najdubljeg pakla, ali teško da je to mogao da uvidi, a kamoli da pronađe izlaz.


Dok su ga odvodili u još jednu, zasluženu, posetu toj tamnoj, praznoj ćeliji, Frenki je zatražio Bibliju, jedinu knjigu koja je bila dozvoljena u samici. Zluradi čuvar dograbio je primerak Damapade, zbirke Budinih misli, zavitlao je u ćeliju, zalupio vratima pre nego što bi ga Frenki mogao gađati knjigom, i prodrao se: „Evo ti tvoja prokleta Biblija!“. Hodnikom je odjeknuo čuvarev nemilosrdni smeh.

Godinu dana kasnije, sa suzama zahvalnosti u očima, Frenki se obratio čuvaru sledećim rečima: „Dali ste mi najveći poklon koji sam ikada dobio“. Jer, tog dana, u samoći ćelije, Frenki je najpre urlao do besvesti, a zatim, kada se malo smirio, konačno uzeo Damapadu u ruke. Počeo je da čita:

1. Ono smo što mislimo. Svemu što jesmo izvor su naše misli. Našim mislima stvaramo svet. Ko sa zlim naumom govori ili radi, tog patnja prati kao točak volovsku zapregu.

2. Ono smo što mislimo. Svemu što jesmo izvor su naše misli. Našim mislima stvaramo svet. Ko sa dobrim naumon govori ili radi, tog sreća prati nerazdruživa poput sene.

3. „Bio je ljut na mene, napao me je, porazio, opljačkao“ – koga takve misli muče, njegovoj mržnji nema kraja.

4. „Bio je ljut na mene, napao me je, porazio, opljačkao“ – koga takve misli ne muče, njegovoj mržnji bliži se kraj.

5. Jer, mržnjom se nikada ne može stati na kraj mržnji; mržnja se iskorenjuje ljubavlju. To je večiti zakon.

6. Ljudi zaboravljaju da će se njihov život uskoro okončati. Oni koji to shvate, lako prekidaju svaku zavadu.

Frenki je u tim rečima prepoznao samoga sebe, i, u tom trenutku, shvatio je da postoji izlaz. Proveo je mesece u samici upijajući Budine reči, kao da se obraćaju samo njemu. Tekst je bio neizbrisivo urezan u njegov um kada je stražar ponovo otvorio vrata ćelije. Napuštajući mračnu ćeliju, ostavio je iza sebe najdublju životnu tamu. Okovan i zaključan iza niza rešetaka, često bi govorio: „Kada sam počeo da primenjujem Budino učenje, pobegao sam iz zatvora“.


Sa najdubljim ubeđenjem koje je ikada iskusio, počeo je da ustaje svakog jutra u 3:00. Sledio je uputstva iz knjige Boa Lozofa „Svi smo na odsluženju kazne“, i pokušavao da meditira. Prvi pokušaji bili su nespretno, samosvesno buljenje u zidove, ali, malo po malo, pronašao je svoj mir. Incidenti koji bi ranije predstavljali povod za trenutnu provalu gneva, sada su postali prilike za praktikovanje sabranosti pažnje. Promene su bile spore, i pitao se da li je imalo napredovao. Obnovljena odlučnost pojavila se nakon otprilike godinu dana, kada su drugi zatvorenici počeli da komentirišu kako se promenio.

Frenki je počeo da izučava meditativne umetnosti origamija i kaligrafije. U dvorištu za vežbanje, samouk, počeo je da se bavi tai čijem. Nakon što je jedne večeri prikazan film o borilačkim veštinama, njegovi zatvorski drugovi počeli su da ga upoređuju sa junakom iz filma. Zadirkivali su ga obraćajući mu se sa „si fu“ (učitelj), što je ubrzo postalo njegovo novo ime. Verovalo se da je pročitao sve knjige o budizmu iz zatvorske biblioteke, kao i literaturu o svim svetskim religijama i filozofijama. Kao finansijsku pomoć, Frenki je dobijao svega petnaest dolara mesečno od svoje majke. Tim skromnim sredstvima kupovao je knjige koje nisu bile dostupne u zatvoru, a lišavao se drugih potreba. Marljivo čitajući, Frenki je stekao temeljno obrazovanje, poput nekoga ko sprema doktorat iz filozofije i religije. Još važnije, primenjivao je učenja u praksi, a trenuci sabranosti pažnje, nižući se jedan za drugim, preobrazili su njegovo srce u saosećanje, a njegova dela u činove dobrote.

„Šta je to“, govorio bi kasnije, „najveći čin ljubaznosti? Osmeh. Pozdravite svakoga osmehom. Pozdravite svaku situaciju osmehom“.

Nije bilo lako živeti kao budista među osuđenicima na smrt. Pa ipak, njegova uloga među drugim zatvorenicima i stražarima promenila se iz ljutitog neprijatelja u čoveka koji se sprijateljio sa onima koji su izloženi istom bolu koji je on nekada podnosio. Frenki je čitao nepismenima. Štitio je mentalno zaostale. Šalio se sa onim stražarima koji su ga dovoljno cenili i verovali mu da bi sa njim podelili svoje životne dileme. Kada bi se pojavila opasnost da izbije erupcija nasilja, obično bi Frenki uskočio u ulogu mirovnog posrednika. Najviše od svega, bio je poznat po svojim šalama i nestašnim trikovima koje je priređivao svojim prijateljima. U Frenkijevom prisustvu, zatvor za osuđenike na smrt pretvarao se u zabavno mesto.

Trenutak orgomnog ponosa nastupio je kada mu je upravnik rekao: „Voleo bih da su svi zatvorenici budisti, ako bi to značilo da će biti poput tebe“. Frenki je osetio da dostojno reprezentuje svoju duhovnu tradiciju.

Shvatio je da je sada najuticajnija osoba među osuđenicima na smrt, i tu moć je koristio mudro, zatvorski mudro i duhovno mudro, i saosećajno.

Pa ipak, tokom prvih sedam zatvorskih godina, Frenki se osećao veoma usamljenim. Posećivala ga je svega nekolicina ljudi, a većina su bili hrišćanski propovednici koji su pokušavali da ga preobrate. Njegova porodica (dva sina, roditelji, četvoro braće i sestara) retko su dolazili da ga vide jer nisu imali dovoljno novca za tako dalek put. U pogledu budističke prakse, mislio je za sebe da je jedini takav čudak u celoj državi Arkanzas.

Iako godinama nije čitao novine, jednog subotnjeg jutra, u januaru 1994., slučajno je pogledom preleteo stranicu posvećenu religiji, u magazinu Demokratske stranke Arkanzasa. Pročitavši da će Ekumensko budističko društvo u Litl Roku organizovati meditaciono povlačenje u februaru, bacio se na pisanje pisama u kojima je željno tražio podršku i pomoć u svom izučavanju budizma. U to vreme, ja sam predsedavala društvom, pa sam mu odgovorila. Čim mu je moje pismo stiglo, pisao mi je opet, sa još više pitanja. I tako je nastavio da šalje bezbrojna pisma puna apologetskih zahteva, u nadi da mi ne smeta. Nije postojao drugi način da ostvari svoje najdublje čežnje za tekstovima, uputstvima, i, što je najvažnije, za statuom Bude Šakjamunija za svoj skromni oltar. Već je imao tamjan i sveće koje je sam napravio, sliku Bude, i brojanicu sa raznobojnim plastičnim kuglicama koju je jedan prijatelj nanizao za njega. Međutim, on je želeo i statuu Bude, a upravnik mu je dozvolio da nabavi samo jednu od plastike. U jednom pismu se našalio: „Ne mogu da shvatim zašto mi ne daju da imam metalnog Budu. Pretpostavljam da strahuju da bih ga upotrebio kao oružje. Samo zamislite naslov u novinama: „Osuđenik na smrt ubio čuvara Budinom statuom!““ Na kraju, ipak je dobio mesinganog Budu, kojeg sam posebno nabavila u Nepalu, i to nakon što se četiri meseca nalazio zapakovan u zatvorskoj pošti, čekajući odobrenje da pronađe svoj dom na njegovom oltaru.

Posetila sam Frenkija tog proleća, a on je ispunio tri sata posete neprestanim razgovorom o darmi. Bio je oduševljen da postoji neko s kim može da podeli svoja iskustva. Razgovarali smo o njegovom bolu i osećaju krivice i ponavljali smo pročišćavajuću tibetansku „mantru sto slogova“. Razgovarali smo o praksama i meditacijama koje bi mogle da ga pripreme za smrt, o kojoj je mislio tokom celog svog neobičnog života u zatvoru. U februaru 1995. godine, Litl Rok je posetio Tarčin Rinpoče, njingmapa lama iz budističkog centra Pema osel ling u Kaliforniji, kako bi preneo učenja. U svojoj velikoj dobroti, pridružio mi se tokom posete Frenkiju. Frenki je bio presrećan. Kasnije je govorio da je taj susret bio najvažniji događaj u celom njegovom životu.

„To bilo kao da me je posetio sam Buda“, govorio je. „Za mene, lama Tarčin je Buda“.



Proteklo je još godinu i po dana, a Frenki je iscrpeo sve pravne lekove. Izvršenje smrtne kazne bilo je zakazano za 29. maj 1996. Pred nama su bile prilično intenzivne nedelje i želela sam da Frenkiju bude pružena sva podrška koja mu zatreba. Iako su drugi članovi sange znali za Frenkija, i bili su zahvalni na njegovim brojnim darovima, plašili su se da se sa njim previše zbliže. Bilo je onih koji su mu pisali, a ja sam ih ohrabrivala da nastave, i, ako je moguće, da ga posete. Nakon što su počeli da ga posećuju, članovi sange su istinski upoznali Frenkija, i bili su zapanjeni videvši bodisatvu u njemu. Ubrzo se razvila ljubav između Frenkija i toliko velikog broja ljudi da je postalo neophodno biti veoma vešt i pravičan u pravljenju rasporeda poseta. Susret sa ovim značajnim učiteljem predstavljao je redak i predivan blagoslov.

Kobucu, zenovski sveštenik iz Nju Džerzija, razgovarao je telefonom sa Frenkijem, i  dobrovoljno se prijavio za njegovog duhovnog savetnika. Odmah je osetio jaku povezanost i predanost prema ovom nadahnjujućem duhovnom bratu. Kobucu je pokrenuo veliku kampanju na internetu za podršku Frenkiju i za borbu protiv smrtne kazne.

22. maja, nedelju dana pred zakazano izvršenje smrtne kazne, lama Tarčin Rinpoče posetio je Frenkija po drugi put. Preneo mu je povu i učenje o smrti. Za praksu pova meditacije kaže se da optimizuje mogućnost za ostvarenje potpunog prosvjetljenja u trenutku smrti. Rinpoče mu je preneo praksu pove koja je povezana sa dakini Ješe Cođal.


U isto vreme, guverner Arkanzasa, Džim Gaj Taker, bio je duboko upleten sopstvene pravne skandale, i čekao je da mu porota izrekne presudu. On je jedini bio ovlašćen da preinači Frenkijevu smrtnu kaznu u doživotni zatvor bez prava na uslovni otpust, ili da naloži izvršenje smrtne kazne. Dok je porota još uvek većala o njegovom slučaju, odlučio je da odloži izvršenje, možda zato što ne bi bilo prikladno da naredi egzekuciju u trenutku kada porota  odlučuje o njegovoj krivici ili nevinosti. Novi datum je zakazivan i otkazivan više puta, i konačno su ga odredili za 17. septembar. Džim Gaj Taker oglašen je krivim, dao je ostavku na mesto guvernera, a nasledio ga je fundamentalistički propovednik Baptističke crkve Majk Hakabi. Hakabi je preuzeo dužnost 15. septembra. Njegova prva službena radnja u svojstvu guvernera bila je vraćanje datuma izvršenja smrtne kazne nad Frekijem na 8. avgust. Time je skratio Frenkijev život za mesec i po dana. Međutim, upravo 8. avgust je dan u kojem se slavi ganačakra cog dakini Ješe Cođal.


Pisma sa apelima, uključujući i jedno od Dalaj lame, a drugo od Tik Nat Hana, preplavila su guvernerovu kancelariju. I Frenkiju su stizala pisma podrške i obećanja za molitve. Sange širom sveta održavale su posebne meditacione dane. Ipak, 8. avgust se bližio, i postalo je sasvim jasno da je guverner Hakabi odlučan da se kazna izvrši, kako bi se „ublažili bol i patnja koje su porodice žrtava trpele četrnaest godina“. Nikada nismo prestali da se molimo za čudo.

Kada su Frenkijevi roditelji i sestra došli u poslednju posetu, on je njima davao savete i ohrabrenje. Objasnio im je da smrt, za njega, predstavlja odlazak na put za koji se pripremao osam godina. On neće ostaviti njih, samo će napustiti svoje telo. Članovi sange i porodice nastavili su ga da posećuju sve do dan pred izvršenje smrtne kazne. Tada su se rastali. Često je govorio kako će rastanci biti najteža stvar u pogledu smrti. Poslednji put videli smo Frenkija dok su ga preko zatvorskog dvorišta odvodili natrag u „ćeliju smrti“, sa okovanim  rukama i nogama. Okrenuo se i uputi nam je pogled, ali nije mogao da uzvrati na naše mahanje u znak rastanka.

U četvrtak, 8. avgusta, bio je zatvoren u zagušljivu ćeliju, bez klimatizacije, na temperaturi od 35 stepeni. Tada je meditirao. Zatim je poslednji put telefonirao svim svojim prijateljima i porodici. Lama Tarčin Rinpoče ga je pozvao iz Švajcarske kako bi se oprostio od njega, i još jednom ga podsetio kako se izvodi praksa pove. Pravio je origami životinje i cveće za čuvare, dok im je pričao šale. U 19:30 časova, zapisao je svoje poslednje reči, koje su iskazivale njegovu molitvu da maleni plamen saosećanja, koji se u njemu pojavio usled dubokog kajanja zbog patnji koje je naneo, nadahne druge da učine isto. Nadao se da će jednog dana ceo univerzum biti ispunjen saosećanjem za sva bića.

Kada se približio 21 čas, stražari su došli po njega, u opremi za suzbijanje nereda. Počeo je da recituje svoje utočišne zavete. Čuvši to, zastali su, zbunjeni, dok im upravnik nije rekao da nastave. Mali oltar sa njegovim mesinganim Budom bio je postavljen na kartonskoj kutiji ispred ćelije. Vezan u lance, načinio je tri naklona pred oltarom. Zatim je načinio nekoliko koraka do komore za izvršenje smrtne kazne, naklonio se Kobucuu koji je proveo taj poslednji dan sa njim, zagrlili su se, a zatim je prošao kroz vrata. 


Frenkijeva želja bila je da poslednja stvar koju vidi bude slika Bude Šakjamunija, i tu sliku je pred njim držao direktor Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija. Upitali su ga za poslednje riječi, a Frenki je izgovorio: „Uzimam utočište u Budi. Uzimam utočište u darmi. Uzimam utočište u sangi“. Pogledao je svog voljenog Budu, sklopio oči, i umro u 21:04.

Ispred zatvorskih zidina, članovi sange su razapeli šator, pod kojim su izgovarali molitve još od četiri popodne. Stotinak kilometara dalje, u Litl Roku, održavala se zajednička molitva u episkopalnoj crkvi, i bdenje u guvernerovoj rezidenciji. Ostatak sange počeo je sa molitvom u 20:30, i zajedno smo meditirali sve do 03:00 ujutru. Čuli smo od pojedinaca i sangi širom sveta da su se te noći molili za Frenkija.

Njegova sestra, Šeron, oklevala je da dođe na pomen jer je bila previše tužna. Međutim, dok se oblačila, čula je na radiju pesmu koja ju je toliko dirnula da je zastala da zapiše stihove.

„Frenkiju bi se dopala ta pesma“, pomislila je. To joj je dalo motiv da za tročasovnu vožnju do Litl Roka, gde se održavao pomen. Mi smo stigli nešto ranije, kako bismo sve pripremili, uključujući i muziku. Dok smo puštali kasetu, Šeron je čula upravo one stihove koje je zapisala tog jutra. Briznula je u plač pomislivši da je Frenki nije uistinu napustio, i da je, na sebi svojstven način, zbio sa njom još jednu svoju šalu.


No comments:

Post a Comment