Saturday, 25 February 2012

Prirodni, veliki mir

  
Odmorite u prirodnom, velikom miru, ovaj iscrpljeni um,
bespomoćno tučen karmom i neurotičnim mislima,
koje tutnje poput neprestane bure talasa
u beskrajnom okeanu samsare.
Odmorite se u prirodnom, velikom miru.

Njošul Kenpo Rinpoče

Friday, 24 February 2012

Ostavite sebe na miru


Zamislite sebe pred ogledalom. Vaše lice se automatski pojavljuje. Nije potreban nikakav napor; ogledalo obavlja sav posao. Ne možete se ogledati na pravilan ili pogrešan način. Zen budistička praksa samo sedenja upravo je takva. Kada sedimo, naš um automatski počinje da nam se otkriva. Naša praksa je da posmatramo i doživljavamo ono što se pojavljuje iz trenutka u trenutak. Naravno, baš kao kada se ogledamo u pravom ogledalu, stvari ne ostaju jednostavne za dugo.

Primećujemo kako naša lica ili tela izgledaju u ogledalu, i odmah doživljavamo emocionalnu reakciju i formiramo sud o onome što vidimo. Rajner Marija Rilke je napisao da je Pol Sezan bio u stanju da naslika autoportret sa krajnjom objektivnošću, posmatrajući sopstveno lice sa ne više reakcije od psa koji svoj odraz ugleda u ogledalu i pomisli: Evo još jednog psa. Nama, ostalima, ne pada tako lako da jednostavno posmatramo ko smo. Gledajući u ogledalo, mi smo u iskušenju da ga upotrebimo za šminkanje, ili za rad na onim aspektima naše slike o sebi koji nam se ne dopadaju.

Naši umovi nikad nisu ono što bismo mi želeli da budu. To je jedan od razloga zašto se uopšte odlučujemo da sedimo u meditaciji. Osećamo se nelagodno sa nama samima, onakvima kakvi jesmo. Najveći dualizam sa kojim se suočavamo jeste razmimoilaženje između onoga ko smo i onoga što mislimo da bismo trebali da budemo. Ponekad taj jaz predstavlja pogonsko gorivo za našu težnju da sledimo budistička učenja, ponekad podgreva našu mržnju prema sebi samima, a prečesto pravimo potpunu konfuziju između ove dve predstave o sebi.

Samo sedeti znači sedeti upravo sa onim aspektima nas samih zbog kojih smo započeli budističku praksu, kako bismo ih izbegli ili izmenili, a to su naš nemir, naša anksioznosti, naš strah, bes, naši lutajući umovi. Naša praksa sastoji se u tome da samo posmatramo, da samo osećamo. Mi posmatramo naš um. Um misli. To nije nikakav problem - um radi to što radi. Obično se upetljamo u sadržinu naših misli, ali, kada sedimo, mi samo posmatramo kako razmišljamo. Osnovna aktivnost našeg tela je disanje: bez obzira šta se drugo dešava, mi dišemo. Sedimo i dišemo, i doživljavamo osećaj daha u našim telima. Često je negde, u našim telima, prisutna i tenzija ili čak bol. Sedimo, osećamo i to, i nastavljamo da dišemo. Kakve god misli da nailaze, neka nailaze. Kakva god osećanja da se pojavljuju, neka se pojavljuju. Mi ne sedimo da bismo se borili protiv naših misli, ili da bismo pokušali da zaustavimo razmišljanje.

Dok sedimo, uviđamo koliko smo nespremni da bilo šta u vezi nas samih ostavimo onakvim kakvo jeste. Umesto toga, mi pretvaramo naše živote u jednan beskrajan projekat samousavršavanja. Isuviše često je ono što nazivamo meditacijom ili duhovnošću zapravo inkorporirano u našu opsesiju samokritikom i samousavršavanjem. Upoznao sam veliki broj učenika koji su pokušavali da upotrebe meditaciju kako bi na sebi izvršili duhovnu lobotomiju - kako bi, jednom za svagda, odstranili svoj gnev, svoj strah, ili svoju seksualnost. Moramo da sedimo sa našim otporom prema doživljaju nas samih u svojoj ukupnosti, prema osećaju svih tih naših bolnih i neprijatnih aspekata.

Samo sedeti znači upravo to. To samo beskonačno je suprotno našoj potrebi da sebe popravljamo, transformišemo i poboljšavamo. Paradoks prakse je u tome da se najefikasniji metod transformacije nalazi u tome da sebe ostavimo na miru. Što više dopuštamo stvarima da budu onakve kakve jesu, to se više opuštamo u otvorenoj, pažljivoj svesti, iz trenutka u trenutak. Praksa samo sedenja ostavlja sve upravo onakvim kakvo jeste.

Učitelj zena Beri Magid

Friday, 10 February 2012

Mračno doba?

Neki ljudi kažu da živimo u mračnom dobu, u vremenu poroka, u kali jugi, ili da će ono uskoro nastupiti. Neki čak strahuju da će krajem 2012. godine nastupiti propast sveta kakvim ga poznajemo. Šta određuje da li je doba mračno ili zlatno? Koji su simptomi ili znaci? Zemljotresi, ljubičasto nebo i meteorska aktivnost nisu najave propasti sveta, kao što verujemo. Isto tako, anđeli koji lete nebom, uspešna privreda, sloboda informacija i periodi mira nisu nužno znaci zlatnog doba. Kaže se da je doba svetlosti onda kada ljudi vrednuju saosećanje i praštanje, kada su spremni da prihvate tuđi pogled na stvari, i kada su zadovoljni sa onim što imaju. Kada se takve vrednosti sistematski podrivaju, tada možete reći da je osvanula zora sudnjeg dana. Kada bezopasnog prosjaka smatramo štetočinom i zavidimo milijarderima koji rutinski uništavaju Zemlju, tada prizivamo dolazak sudnjeg dana.

Kao što je Buda podučavao, sve zavisi od uzroka i okolnosti. Mračna i zlatna doba nisu izuzetak. Ona nisu predodređena, niti su slučajna ili  nasumična. Sudbina je uslovljena, a glavni među uzrocima i okolnostima smo mi sami, jer mi stvaramo sopstvenu sudbinu. Vaš izbori stvaraju vašu sudbinu. Šta smo i kakvi smo sada, rezultat je onoga šta smo i kakvi smo bili u prošlosti. Što ćemo i kakvi ćemo biti u budućnosti, zavisi od toga šta smo i kakvi smo sada.

Šakjamuni može svojim lotosovim stopalima doći do vašeg praga kako bi tražio milostinju, ali, ukoliko smo opsednuti Patek Filip satovima, slavom ili prijateljima, ili vežbama za trbušne mišiće, tada je Budina istina smetnja, neugodna istina.

Čak i ako se nalazimo usred kali juge, i podložni smo beskrajnim uzrocima i okolnostima  mračnog doba - lako nam skreće pažnja i ograničeni smo na razmišljanje o sopstvenom održanju, težimo da ostvarimo ciljeve na temelju materijalističkih i potrošačkih vrednosti - to možemo da okrenemo u našu korist. Kaže se da je tokom perioda propadanja, saosećanje buda i bodisatvi još jače. Pametna duhovna osoba može da iskoristi tu priliku. Mračno doba može nas podsećati na dragocenost Bude, darme i sange.

Kao bića koja zavise od okolnosti, moramo potražiti svetlost, i negovati okolnosti koje će doneti svetlost. Moramo se stalno podsećati na suprotstavljanje materijalizmu. Za to nam je potrebna slika Bude, zvuk darme i struktura sange.

U poslednjih nekoliko godina, izgubili smo neke od najvećih učitelja koji su nalikovali Budi, kao što su Kjabđe Trulšik Rinpoče, Mindroling Tričen Rinpoče i Penor Rinpoče, koji su nam svima bili veliki uzori. No, iako se njihova pojavnost rastvorila, imajte na umu da njihovo saosećanje ne zna za granice.

U duhu načela da gde je potražnja, tu je ponuda, mi bismo trebali da priželjkujemo  neprekidno pojavljivanje Buda i bodisatvi, i - da to formulišemo na popularan način - da želimo njihovo brzo ponovno rođenje. Ali, to ponovno rođenje ne bi trebalo biti ograničeno na tibetansko dete koje je vaspitavano u određenoj kulturi ili tradiciji. Možemo poželeti Budino ponovno rođenje u svim oblicima, pa čak i kao nešto naizgled beznačajano kao što je povetarac, da nas podseti na vrednosti ljubavi, saosećanja i tolerancije. Moramo želeti da se pojave najrazličitije manifestacije Bude, a ne samo tulkui koji sede na prestolima i voze se u rols rojsevima, a koji su zapravo proizvod nepotizma.

Dzongsar Đamjang Kjence

Sunday, 5 February 2012

Korišćenje bolesti za uvežbavanje uma



Kad god se razbolimo, obično uvećavamo našu patnju tako što se brinemo i stvaramo mentalno stanje anksioznosti.  

Potrebno je da shvatimo da je ljudsko telo sačinjeno od elemenata i faktora koji su u stalnim međusobnim interakcijama. Kada ovi elementi i faktori postanu neusklađeni, ili kada telo napadnu razni spoljašnji činioci, poput zlih sila, prirodno se pojavljuju razne bolesti, koje mogu biti intenzivne i dugotrajne. Iz tog razloga, neophodno je suočiti se sa činjenicom da je tokom života određena količina bolesti neizbežna.  

Kada se neko razboli, ne bi trebalo da bude zabrinut zbog svoje situacije. Umesto toga, razmislite o nezamislivim patnjama kojima su izloženi stanovnici pakla, gladni duhovi, životinje, i tako dalje, čija je teskoba neizmerno veća od vaše. Zapitajte se: „Ako oni moraju da podnose takav ogroman bol, kako to da ja ne mogu da podnesem patnju koja je, u poređenju sa njihovom, tako mala? Ako sam ja toliko uzdrman zbog svoje patnje, kako li se tek osećaju oni čiji je bol neuporedivo veći? Neka pomoću svoje bolesti ublažim njihove nevolje“.
  
Razmišljajući na ovaj način, zamislite da ste okruženi svim živim bićima koja doživljavaju svaku vrstu patnje. Dok udišete, zamislite da upijate u sebe sve njihove negativnosti, teškoće, bolesti, oslobađajući ih tako od svih jada, a dok izdišete, zamišljajte sve dobre stvari kako iz vas struje ka njima, u formi belog nektara koji im daruje sreću. Ponavljajte ovu vizuelizaciju stalno iznova.

S obzirom da prednosti ove meditacije nadmašuju učinke bilo kakvih dobrih dela, svaku bolest trebalo bi posmatrati kao izvrsnu priliku za praktikovanje darme. Mislite na sledeći način: „Čak i ako se nikada ne oporavim, mogu da nastavim meditaciju uzimanja tuđe patnje na sebe i darovanja smirenja drugima - tu moćnu i nenadmašnu praksu. Zbog toga sam savršeno srećan dok ležim ovde, savladan bolešću“.

Ukoliko možete da primenite ovaj savet iz dubine svog srca, nema sumnje da ćete imati veliku dobrobit kako u ovom, tako i u narednim životima, pa ga zato dobro zapamtite.

VII Dalaj lama, Kelsang Gjaco (1708. - 1757.)