Friday, 24 February 2012

Ostavite sebe na miru


Zamislite sebe pred ogledalom. Vaše lice se automatski pojavljuje. Nije potreban nikakav napor; ogledalo obavlja sav posao. Ne možete se ogledati na pravilan ili pogrešan način. Zen budistička praksa samo sedenja upravo je takva. Kada sedimo, naš um automatski počinje da nam se otkriva. Naša praksa je da posmatramo i doživljavamo ono što se pojavljuje iz trenutka u trenutak. Naravno, baš kao kada se ogledamo u pravom ogledalu, stvari ne ostaju jednostavne za dugo.

Primećujemo kako naša lica ili tela izgledaju u ogledalu, i odmah doživljavamo emocionalnu reakciju i formiramo sud o onome što vidimo. Rajner Marija Rilke je napisao da je Pol Sezan bio u stanju da naslika autoportret sa krajnjom objektivnošću, posmatrajući sopstveno lice sa ne više reakcije od psa koji svoj odraz ugleda u ogledalu i pomisli: Evo još jednog psa. Nama, ostalima, ne pada tako lako da jednostavno posmatramo ko smo. Gledajući u ogledalo, mi smo u iskušenju da ga upotrebimo za šminkanje, ili za rad na onim aspektima naše slike o sebi koji nam se ne dopadaju.

Naši umovi nikad nisu ono što bismo mi želeli da budu. To je jedan od razloga zašto se uopšte odlučujemo da sedimo u meditaciji. Osećamo se nelagodno sa nama samima, onakvima kakvi jesmo. Najveći dualizam sa kojim se suočavamo jeste razmimoilaženje između onoga ko smo i onoga što mislimo da bismo trebali da budemo. Ponekad taj jaz predstavlja pogonsko gorivo za našu težnju da sledimo budistička učenja, ponekad podgreva našu mržnju prema sebi samima, a prečesto pravimo potpunu konfuziju između ove dve predstave o sebi.

Samo sedeti znači sedeti upravo sa onim aspektima nas samih zbog kojih smo započeli budističku praksu, kako bismo ih izbegli ili izmenili, a to su naš nemir, naša anksioznosti, naš strah, bes, naši lutajući umovi. Naša praksa sastoji se u tome da samo posmatramo, da samo osećamo. Mi posmatramo naš um. Um misli. To nije nikakav problem - um radi to što radi. Obično se upetljamo u sadržinu naših misli, ali, kada sedimo, mi samo posmatramo kako razmišljamo. Osnovna aktivnost našeg tela je disanje: bez obzira šta se drugo dešava, mi dišemo. Sedimo i dišemo, i doživljavamo osećaj daha u našim telima. Često je negde, u našim telima, prisutna i tenzija ili čak bol. Sedimo, osećamo i to, i nastavljamo da dišemo. Kakve god misli da nailaze, neka nailaze. Kakva god osećanja da se pojavljuju, neka se pojavljuju. Mi ne sedimo da bismo se borili protiv naših misli, ili da bismo pokušali da zaustavimo razmišljanje.

Dok sedimo, uviđamo koliko smo nespremni da bilo šta u vezi nas samih ostavimo onakvim kakvo jeste. Umesto toga, mi pretvaramo naše živote u jednan beskrajan projekat samousavršavanja. Isuviše često je ono što nazivamo meditacijom ili duhovnošću zapravo inkorporirano u našu opsesiju samokritikom i samousavršavanjem. Upoznao sam veliki broj učenika koji su pokušavali da upotrebe meditaciju kako bi na sebi izvršili duhovnu lobotomiju - kako bi, jednom za svagda, odstranili svoj gnev, svoj strah, ili svoju seksualnost. Moramo da sedimo sa našim otporom prema doživljaju nas samih u svojoj ukupnosti, prema osećaju svih tih naših bolnih i neprijatnih aspekata.

Samo sedeti znači upravo to. To samo beskonačno je suprotno našoj potrebi da sebe popravljamo, transformišemo i poboljšavamo. Paradoks prakse je u tome da se najefikasniji metod transformacije nalazi u tome da sebe ostavimo na miru. Što više dopuštamo stvarima da budu onakve kakve jesu, to se više opuštamo u otvorenoj, pažljivoj svesti, iz trenutka u trenutak. Praksa samo sedenja ostavlja sve upravo onakvim kakvo jeste.

Učitelj zena Beri Magid

No comments:

Post a Comment